Град градова

МИТРОПОЛИТ ЦРНОГОРСКО-ПРИМОРСКИ АМФИЛОХИЈЕ ЕКСКЛУЗИВНО ЗА „НАЦИОНАЛНУ РЕВИЈУ”: ПУТНЕ БЕЛЕШКЕ ИЗ ЦАРИГРАДА
Срце земљиног шара
Звали су га пупком света, другим Римом, престоницом василевса, хришћанског владара васељене. Нема данас његових зидина, храмова, звоника, палата, тргова, водоскока и водовода. Али, чак и побеђен и поробљен, сачувао је величанственост и тајанствену моћ, неосетно овладавши дошљацима, баш као што је храм Свете Софије своје божанствено обличје наметнуо свим значајнијим доцнијим џамијама широм света, срушивши исламску архитектуру последњих векова

 

Заједно са Архиепископом Охридским Митрополитом Скопским Јованом и Епископом Бачким Иринејем, почетком фебруара ове године био сам у Цариграду, код свесвјетејшег Патријарха Вартоломеја. Непосредни повод нашој посјети било је уручивање Томоса о аутономији Охридске Архиепископије Васељенској Патријаршији. Томос је требало уручити раније, али из оправданих разлога то је учињено тек сада. Том приликом, у неколико махова, разговарали смо са Васељенским Патријархом, били и његови гости, а срели смо се и са члановима Светог Синода Цариградске Патријаршије, који је управо тих дана засиједао.
Карактеристично за Цариградску Патријаршију је да посљедњих година, на иницијативу садашњег Патријарха, Синод сачињавају више не само епископи који су ту, из Цариграда и околине, односно са простора Турске, као што је то било дуго времена, него и епархијски епископи из свијета. Ту су Митрополит Максим из Америке, Митрополит Августин из Њемачке, те Митрополит Кирил са Родоса, тако да Цариградска Патријаршија сада функционише на један истински саборни начин, као што функционишу и остале помјесне цркве.
Управо тих дана био је празник Светог Патријарха Фотија, кога ми Словени називамо својим кумом. То је онај чувени патријарх који је упутио у Моравску, кнезу Растиславу, Свету браћу Ћирила и Методија, и који их је припремио за ту апостолску мисију, патријарх који је одиграо пресудну улогу у односима између ондашње Западне, Римске Патријаршије, и патријаршија Истока, велики богослов, велики зналац хеленске књижевности и философије, у исто вријеме и велики духовни отац Цркве Божије. Тог дана, присуствовали смо Литургији у Саборној цркви Цариградске Патријаршије. То је црква Светог Георгија, која је управо ту, у саставу зграде Патријаршије. Некада је била манастирска. Овај манастир био је један од светогорских метоха у Цариграду. Пошто су многе древне цркве након доласка Турака на ове просторе претворене у џамије, а мјеста у којима је била Васељенска Патријаршија преузели су Турци, на крају се Патријаршија нашла ту гдје се посљедњих вјекова, и данас, налази. Дуго времена није било дозвољено да се било што на овом здању мијења, иако је било веома дотрајало. Сада је у пристојном стању, премда сабијено, као птичије гнијездо, уз то брдо у Фанару и ограђено са свих страна. Света Литургија тог дана требало је да буде служена на острву Халки, гдје је био чувени Богословски факултет, међутим, невријеме нас је присилило да останемо у граду.
Та два и по дана, колико смо тамо били, искористили смо да обиђемо још понешто у Цариграду. Наравно, прво смо обишли величанствени храм Свете Софије, у којем смо се поклонили Троједном Богу. Овај храм је, заиста, срце земљиног шара, и по мјесту гдје је саграђен – ту, између Европе и Азије – и по својој љепоти, ненадмашној архитектури у којој је на најсавршенији могући људски начин откривена тајна Божијег присуства у свијету, с једне стране, а с друге и тајна призива човјеку на Божанску слободу. У средини храма показују Земљин пупак. Света Софија је данас, нажалост, музеј, а вјековима је била и џамија. Ту смо се помолили Господу, на тих начин, и отпојали, у себи, ону јелинску вапајну пјесму којом се изражава нада у обнову Свете Софије и њене слободе.

ВЕЗ ИСПОД ЗАПУШТЕНОСТИ

Видјели смо и остатке два претходна храма Свете Софије: из времена Цара Константина, онај први, и храм из времена Цара Теодосија. Овај данашњи је саграђен у вријеме Цара Јустинијана. Наравно, касније је дограђиван, обнављан... Онај облик који је задобио негдје до X вијека, мање-више, храм има и данас – уз додатке из XV вијека, када је, након уласка султана Мехмеда I, званог Фатих, на коњу у Свету Софију, она претворена у џамију.
Имао раније сам прилике да идем и до Мале Азије, до Кападокије, и све џамије које сам видио биле су, мање-више, копије у малом Свете Софије, као и у Цариграду, па и до наших простора, до Рожаја, Новог Пазара... У свима њима, у њиховим кубетима, огледа се оно величанствено кубе Аја Софије цариградске.
У том кратком времену, посјетили смо још једну велику светињу, која је непосредно везана за историју нашег народа, Цркве и државе. То је чувени манастир Пантократора, у коме су византијски цареви и патријарски примали госте из свијета. Подигнут је на узвишењу, са много околних здања. У њему је тамновао Свети великомученик дечански Стефан. Када је ослијепљен и када га је отац прогнао, примљен је у овај манастир, у којем је један храм посвећен Светом Николи Мирликијском Чудотворцу, који га је исцијелио, вратио му вид. Када је умро краљ Милутин и када се поставило питање његовог насљедника, Стефан се већ био вратио у манастир Урошевицу, код Берана, на Лиму, и наједанпут се појавио као човјек здравих очију. Тако је дошао за владара ондашње Рашке, да би послије постао и ктитор манастира Дечана, гдје су похрањене његове мошти и гдје се и данас налазе.
Нажалост, и тај величанствени цариградски манастир претворен је у џамију. Султан Фатих је ушао у тај храм и тако је дао повода да се претвори у џамију. Дио храма данас је џамија која је у функцији, а дио је нека врста музеја. И једно и друго су у тако очајном стању да их је туга гледати. Али, и поред запуштености, то је изнутра величанствен храм, са дивним кубетима, ненадмашне градње, од цигле, да се човјек просто пита како је било могуће у древним временима урадити тај прави вез.
Дио који сада слови као музеј значајан је и по томе што су у њему сахрањени цареви Манојло и Исак Комнен, велики владари из времена када су Рашка и Зета добијале самосталност. С једне стране, значајно је видјети с каквом скромношћу су сахрањивани византијски владари, без икаквих надгробних споменика, просто похрањени у земљи, у гробовима обиљеженим само неким каменчићима, а с друге – тужно је видјети те гробове јер су их птице, којих је тамо препуно, изметом потпуно прекриле.

ЊЕГОШ И ЗЕМЉА ЖИВИХ

Ту је и чувени манастир Хора, или Кахри Зами. Овога пута нијесмо му ишли у посјету. Овај манастир са чувеним мозаицима и фрескама, који носи назив Хора Тон Зондон (Земља Живих – Христос се назива Земљом Живих), посвећен је Христу. У њему је онај чувени мозаик Силаска Христовог у ад.
Тих дана сам се присјетио оног описа Цариграда Петра II Петровића Његоша у Горском вијенцу и по ко зна који пут се задивио откуд му такво познавање његове љепоте када је познато је да он никада у њему није био. Његош је тако пластично описао Цариград као „купу меда, гору од шећера” и те минарете како се огледају у водама Босфора.
Ту, близу Патријаршије, налази се и онај чувени Златни рог у који су ноћу, преко копна, преведени турски бродови, што је био и главни разлог пада Цариграда. Тако је војно пала већ онемоћала хиљадугодишња престоница ондашњег цивилизованог свијета.
Ту је и Босфор, који по својој љепоти нема премца – да тако кажем – у свијету. Његову љепоту смо доживјели једне вечери када смо са Патријархом и члановима Синода Цариградске Патријаршије, управо ту, у лијепом ресторану на једном рту, били на вечери. Одатле се као на тањиру види стари дио Цариграда, с једне стране, док су овамо освијетљене Света Софија и све те џамије огледане у мору. Величанствена је слика овога града који, ето, и поред тога што је поробљен, садржи у себи природну, али и културно-умјетничку, историјску љепоту, такву да и данас несумњиво спада у најљепше градове свијета. Сједећи ту, задивљени његовом чудесном љепотом, увјерили смо се у непобједивост духовног, хришћанског, изворног доживљаја тајне свијета и човјека, и тајне Бога.
Наравно, од времена поробљења Цариграда у XV вијеку до данас много шта се измијенило, али, ето, и остало је пуно тога неизбрисивог и непобједивог у овим великим светињама које сам побројао, а и многим другим: црквама Свете Ирине, Светих Апостола, Балулукли (гдје је Живоносни Источник и гробови патријараха) и у другим храмовима од којих су многи данас, нажалост, џамије или музеји, али има их, иако у мањем броју, у којима се служи Богу, који су остаци остатака моћног Источноромејског царства и дејства Цариградске Патријаршије и њеног стваралачког духа, који је на свој начин изњедрио и надахнуо све оно велико и узвишено код словенских народа, почевши од Свете Софије у Кијеву, Кремља у Москви, до храма Светог Саве на Врачару, па и храма Христовог Васкрсења у Подгорици.

***

Чуда Свете Софије
Света Софија је, уистину, прича за себе. Она собом, на опипљив начин, изражава живо присуство небеса и онога који „станује на небесима”, Господа Саваота. Она је и подстицај људској слободи да узраста ка висини Божијој. Не само да је опипљиво оваплоћење хришћанске, јеванђељске истине о Богу и о човјеку, него је, од времена њеног поробљења, њеног оскрнављења, и узор градње свих највеличанственијих џамија, не само у Цариграду, Истамбулу, него широм Европе и Азије. И то јесте једно од чуда Свете Софије – да је она и међу муслиманима толико моћна да нијесу могли да је савладају, него је она савладала исламску архитектуру посљедњих вјекова, тако да су све главне џамије у Цариграду покушај копирања, да кажемо неуспјели, Свете Софије, иако међу њима заиста има грађевина изузетних својстава, као што је Ахмет-султанова џамија, те Плава џамија и друге. Постоји чак и предање да је архитекта чувене Плаве џамије, која је наспрам Свете Софије, за кога се каже да је био Јерменин који је примио ислам, када је завршио Плаву џамију и када је упоредио са Светом Софијом, схвативши да ни приближно није успио да постигне оно што је желио, пао у очајање и извршио самоубиство.
То је Света Софија, то је њена непобједивост.

***

Други Рим
Цариград, као Нови Рим, престоница Источноромејског царства, пренијет је из Старог Рима руком Цара Константин и он чува у себи његове неизбрисиве трагове. То се нарочито види на зидовима старог Цариграда, који су добрим дијелом и данас сачувани, на вијадуктима такође из времена византијских, источноромејских царева, и другим сачуваним грађевинама које су урађене по узору на грађевине у Старом Риму, као да су пренијете. Када их посматрате, имате утисак да се налазите у Старом Риму. Када човјек дође на Форум Романум, или тамо негдје око Колосеума, или око Терми Аврелијевих, тачно види да су источноромејски цареви хтјели да и на тај начин посвједоче да је то управо Нови Рим, да је то нова престоница василевса, хришћанског владара свијета, да је то центар хришћанске васељене, како је Цариград називан.